Предавач: проф. др Нада Благојевић Ристић, председник удружења “Философски вртови”
Мотивисани увидима и текстовима Мишела Фукоа, француског филозофа из средине прошлога века, још једном ћемо се вратити на његове књиге „Речи ствари“ и „Археологија знања“, да би одговорили на питање којим језиком говоримо самима себи, о самима себи другоме, којим се представљамо и препознајемо сами себе у комуникацији. Да ли речи стоје испред или иза мисли, да ли се појављују након представе о ономе о чему говоримо, или имају сопствени аутоматизам, инсајдерски и друштвени, онтолошки или граматички, у чијем вртлогу нисмо сами себи господари? Већ ко?
О ЦИКЛУСУ „ТРИБИНА НАУКА, ПОСТМОДЕРНА И ТЕХНОЛОГИЈЕ СЕЛФА“
Неприкосновени вековни ауторитет природних наука био је узор метода истраживања, одређивања шта има смисла сматрати знањем као и мерити степен цивилизованости једне културе. Ни Кант није одолео тој замци. Друштвене науке, култура, књижевност су лутале са својим увидима, не схватајући шта је заправо човекова природа. Са променом парадигми у природним наукама коју је покренуо амерички физичар и филозоф Томас Кун појављују се, под утицајем права на слободу, тзв. технологизоване науке, статистички обрађене, дигитализоване. Интересантно је да је књижевни покрет 20. века, први довео у сумњу наративе постојеће рационалности и сврставање у Прокрустову постељу животног искуства. Човек више није ни природно биће, ни божанска икона. Све што није смештено у поредак сматра се ирационалним, лажним, патолошким. Идеја реда у нереду почиње да привлачи пажњу и да подстиче нове наративе. Значај језика је у првом плану јер свака парадигма има свој сопствени језик. Чини се ипак да Томас Кун није довео своје идеје до конкретне артикулације због чега су тзв. научне парадигме кренуле у многим пожељним и непожељним правцима.
You may also like the following events from Dom omladine Beograda:
|
